O zavičajnoj kući

Spomenik kulture „Najstarija kuća“ je građevina panonskog tipa koje su se gradile od 18. do polovine 20. veka. Kuća je građena tehnikom nabijanja gline i celom površinom je delimično ukopana u zemlju. Krov je na dve vode, napravljen od trske i okrenut zabatom prema ulici. U kući se nalaze predmeti koji predstavljaju tradicionalno prebivalište vojvođanskih Slovaka.
Materijal za izgradnju kuće se iskopavao neposredno na gradilištu ili se dovozio sa gliništa koja su nalazila na kraju sela. Da bi glina nakon sušenja bila kompaktna, najpre se morala razgrabuljati i politi vodom.
U glinu se dodavala mlevena slama, eventualno lišće ili konjski izmet. Nakon toga glina se gaženjem nogama ili toptanjem stoke dobro izmešala. Jedna od tehnika gradnje je bilo nabijanje. Zidovi sa pravljeni nabijanjem vlažne gline u pokretne sanduke koji pravljeni od drvenih dasaka. Radi čvrstine u uglove zidova ugrađivalo se pruće i suvo granje. Gotovu nabijaču su izravnali i mazali razređenim blatom. Otvore za prozore i vrata su sekli po završetku gradnje. Građevina se morala brzo pokriti da je ne bi srušili kiša i vlaga.

Pitvor (predsoblje, trem) predstavlja ulazni prostor u kuću. Pitvor nije bio grejanim prostorom, često bez plafona i nije se koristio kao stambeni prostor. Tu su se nalazile posude za vodu i pomije, razne košare za žitarice i druge stvari. Zimi se u pitvor sklanjala i živina.

Kuhinja je u prošlosti bila zadimljena i hladna prostorija u zadnjem delu pitvora. Nije bila pregrađena celim zidom već samo delimično, drvenom gredom na kojoj je postavljena prednja strana otvorenog dimnjaka. Ovakav oblik dimnjaka se koristio i za sušenje mesa. Kuhinja se koristila samo kao prostorija za kuvanje i odlaganje kuhinjskog posuđa. Jelo se u sobi za stolom. U prvobitnim kuhinjama se kuvalo na otvorenom ognjištu, iz kojeg se dim slobodno širio po prostoriji i odlazio u otvoren dimnjak. Iz tog razloga zidovi kuhinje su bili čađavi, iz čega je i nastao naziv Crna kuhinja.

Soba (izba) je bila glavna stambena prostorija u kući. Vekovima je bila centar porodičnog života i često jedinom grejanom prostorijom u kući. U kasnijoj fazi razvoja, treća prostorija (komora) promenila je svoju namenu i koristila se kao druga, zadnja soba. Prednja soba postepeno je dobila reprezentativnu funkciju a glavna, stambena prostorija je postala zadnja soba.

Komora (ostava) sa koristila kao skladišni prostor u kući. U komori su se čuvale namirnice, hrana, odevni predmeti ali i sprave koje su se koristile u domaćinstvu (za pečenje hleba, kuvanje pekmeza, svinjokolj, pletenje, tkanje, pranje veša) ili na porodičnom imanju (konjska oprema, vreće, spremnice). Komora obično nije bila grejana i slabo osvetljena prostorija. Povremeno se koristila i za spavanje i u kasnijem periodu se izmenila u zadnju sobu u kojoj je bila i peć.
Ambar (žitnica) se koristila za skladištenje žitarica. Postavljena je na saonicama koje su omogućile jednostavnije premeštanje po blatu i snegu, u slučaju opasnosti od požara. U kasnijoj fazi razvoja ambari su se zidali od nezapaljivih materijala u zadnjem delu dvorišta, kraj postojećih kuća ili kao samostalni, pomoćni objekti.